Gliste u stolici kod bebe,

Slike smrznutih, ukočenih životinja koje umiru na ulicama naseljenih mesta zbog nebrige ljudi, ali i nebrige vlasti. Slike šintera koji davilicama, klještima i mrežama vitlaju po ulicama i hvataju poplašene pse i uz vrisak i krv ih ubacuju u prikolice kojima ih odvoze kilometrima daleko u, n Slike životinja unakaženih petardama, mecima, žicama, lopatama i sekirama koje umesto da je neko nahranio i zbrinuo, neko drugi je sadistički mučio i ubio.

Slike trovanih životinja koje u dugom i bolnom ropcu napuštaju ovaj svet, a da ničim nisu zaslužile toliko mučenje, iživljavanje i svirepost. Slike životinja koje su, na žalost i užas, ubila i često pre toga unakazila i mučila, deca….

Smemo li mi da tolerišemo ovakvu sliku Srbije? Smemo li da i dalje ostanemo ravnodušni i nezainteresovani šta se to događa sa nama kao ljudima? Da li smo zaista postali toliko sebični i nezainteresovani ili je problem u tome što je sistem vrednosti koji bi trebalo da ponudi i uredi država prilično poremećen i manjkav elementarnim humanim i civilizacijskim vrednostima?